Србија је држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву). Према општим подацима из 2020. године, објављеним у публикацији ”Општине и региони Републике Србије”, 2021. године од стране Републичког завода за статистику, постоји укупно 6158 насеља од којих је 5823 регистровано као насеља са статусом општине у Србији. Град Београд је главни град државе. Укупна површина земљишта је 88 499 квадратних километара. Подаци о просечној густини насељености доступни су само за одређене регионе, али не и за земљу у целини. Београд је регион са највећом просечном густином насељености са 524 становника по квадратном километру. Региони јужне и источне Србије су подручја са најмањом густином насељености.
[[{"fid":"2740","view_mode":"wysiwyg","fields":{"format":"wysiwyg","alignment":"","field_file_image_alt_text[en][0][value]":false,"field_file_image_title_text[en][0][value]":false,"field_caption[en][0][value]":""},"link_text":null,"type":"media","field_deltas":{"1":{"format":"wysiwyg","alignment":"","field_file_image_alt_text[en][0][value]":false,"field_file_image_title_text[en][0][value]":false,"field_caption[en][0][value]":""}},"attributes":{"class":"media-element file-wysiwyg","data-delta":"1"}}]]
Графикон 1: Процењени број становништва (годишњи просек), 2002–2020. Извор: Републички завод за статистику
Пад броја становника није био уједначен по регионима. Просечан природни прираштај (на 1000 становника) у Србији је -8%. Према подацима прикупљеним у 2020. години, највећа депопулација је забележена у региону источне и јужне Србије (-11,1%), затим у Шумадији (-8,8%), Војводини (-7,5%), док је -4,9% забележено у Београду.
Посматрано по полу, 51,3% становништва чине жене (3 538 820), а 48,7% мушкарци (3 360 306) према Саопштењу Републичког завода за статистику (СН70, бр. 181 - 2021). Процес демографског старења становништва манифестује се ниским и стално опадајућим учешћем младих и високим и континуирано растућим учешћем старих у укупној популацији. Према подацима за Републику Србију у 2020. години удео лица старости 65 и више година износио је 21,1% а удео млађих од 15 година износио је 14,3%. Старосне групе по областима су приказане на Графикону 2. [[{"fid":"2741","view_mode":"wysiwyg","fields":{"format":"wysiwyg","alignment":"","field_file_image_alt_text[en][0][value]":false,"field_file_image_title_text[en][0][value]":false,"field_caption[en][0][value]":""},"link_text":null,"type":"media","field_deltas":{"2":{"format":"wysiwyg","alignment":"","field_file_image_alt_text[en][0][value]":false,"field_file_image_title_text[en][0][value]":false,"field_caption[en][0][value]":""}},"attributes":{"class":"media-element file-wysiwyg","data-delta":"2"}}]]
Графикон 2: Удео младог и старог становништва у укупној популацији, процена средином 2020. године. Извор: Републички завод за статистику
У периоду од 2002. до 2020. године удео лица млађих од 15 година смањен је са 16,1% на 14,3%, док је истовремено удео старих лица у популацији (65 и више година) повећан са 16,6% на 21,1%.
По националном саставу 83,3% становништва чине Срби. 3,5% чине Мађари, 2,1% Роми, 2% Бошњаци, 0,8% Хрвати, 0,7% Словаци, 0,5% Црногорци, затим 0,5% Власи, 0,4% Румуни, по 0,3% Југословени, Македонци и Муслимани, а око 5% остали.
Према подацима из 2020. године објављеним у публикацији ”Општине и региони Републике Србије” објављених од стране Републичког завода за статистику, укупан број регистрованих запослених износио је 2 215 475, што представља 321 запосленог на 1000 становника. Највише је запослених у правним лицима (привредна друштва, предузећа, задруге, установе и друге организације) и лица која самостално обављају делатност, предузетници и њихови запослени, а 66 376 лица је регистровано у категорији индивидуалних пољопривредних произвођача (пољопривредника).
Према Саопштењу о Анкети о радној снази Републичког завода за статистику (РС10, бр. 329 - 2021), стопа запослености за трећи квартал 2021. године износила је 50,0%, док је стопа незапослености у у истом периоду износила 10,5%.
Када је у питању број имиграната, према подацима из 2020. године, на територији Републике Србије живело је 109.747 имиграната. Од тога 35 724 су економски активна лица. Већина њих себе идентификује као Србе (51 076), док се други идентификују са националностима пограничних држава (Црна Гора, Мађарска, Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Бугарска итд.).
Према подацима из 2020. године, у Републику Србију доселило се укупно 109 747 становника. Просечна старост лица која су променила пребивалиште била је 34,7 година (35,2 за мушкарце и 34,4 за жене). Највише становника се доселило из једне општине у другу или из једног града у други у оквиру истог подручја (37,2%), а најмањи број становника се доселио из једног насеља у друго у оквиру исте општине или града (25,7%).
Када је реч о емиграцији, ситуација је другачија. Према попису из 2011. године, 3,9% становништва налази се у иностранству. У односу на претходни попис (2002), уочено је извесно опадање, имајући у виду да је у том тренутку чак 5,3% тадашње популације живело у иностранству више од годину дана. Тренутна миграција се често повезује са мобилношћу младе и врло образоване радне снаге која је на тај начин налазила пут до бољег живота у временима кризе и изолације у протеклих двадесет пет година. Највећи број имиграната мигрира у земље Европске уније и то најчешће у Немачку, Аустрију, Италију, Француску, Шведску, Словенију итд. Србија је европска земља која не припада јединственом тржишту рада ЕУ, тако да су могућности за територијалну покретљивост њених грађана ограничене.
У Србији је званични језик српски. Истовремено се употребљавају два писма ‒ ћириличко и латиничко, уз примат у коришћењу ћирилице. Мањински језици су у равноправној службеној употреби на националном и покрајинском нивоу уколико становништво које говори језик броји више од 2%, а на нивоу општине, ако је удео групе 15% према последњем попису становништва. У Војводини, која је најразноврснија у погледу националности, у службеној употреби на покрајинском нивоу су мађарски, словачки, русински, румунски и хрватски. Осим тога, чешки и македонски су у употреби на општинском нивоу. У неколико општина, чак пет језика је у службеној употреби. У општинама на југу земље, у употреби је албански, а у југоисточном делу бугарски. У свим општинама у којима је мањински језик у службеној употреби, постоји могућност организовања наставе на свим нивоима образовања (основно, средње и високо) на њиховом матерњем језику. Најмање 15 ученика уписаних у први разред одређеног нивоа образовања је потребан услов за организовање такве наставе (мада су изузеци могући). Што се тиче матерњег језика, 88,1% становништва на последњем попису изјаснило се да је то српски, 3,4% да је њихов матерњи језик мађарски, 1,9% босански, 1,4% ромски, 0,7% словачки и око 5% њих наводи друге језике као матерње.
Мапа вероисповести се историјски мењала у складу са променом граница државе. Током средњег века, источно православље Српске православне цркве било је доминантна вероисповест у областима јужно од Дунава, до Грчке. Ширењем Отоманског царства, ту се настањује исламско становништво (посебно у градовима), а део локалног становништва прихвата ислам. Ипак, у том периоду, доминантна вероисповест је православље. Најзначајнија етничка промена и промена мапе вероисповести десила се у 17. и 18. веку после Великог турског рата и аустро-руско-турског рата, што је узроковало значајне миграције српског православног становништва. То је променило удео православног народа на југу земље (у корист исламске вероисповести), док су новопридошли становници на територији Аустро-Угарске монархије постали значајна етничка и конфесионална група. Стицањем аутономије, а затим и оснивањем независне државе Србије на почетку 19. века, Србија је један период свог трајања провела као етнички и конфесионално хомогена да би (после Првог светског рата) постала део државне заједнице Јужних Словена коју карактерише етничка и конфесионална разноликост. После Другог светског рата и комунистичке револуције, верске слободе су смањене (у смислу слободе исповедања вере, нарочито на јавним местима), али нису укинуте. Верска припадност је била битан елемент националне идентификације и удаљавања у процесу распада Југославије између људи који су говорили исти (или сличан) језик и имали сличне културне обрасце.
Тренутно, а према последњем попису становништва у Србији, по верској припадности, православаца је 84,6%, католика 5%, муслимана 3,1%, атеиста 1,1%, протестаната 1%, протестаната 3,1% и око 2% других признања. Према важећем Закону о црквама и верским заједницама, који је ступио на снагу 2006. године, правни статус ужива осам верских заједница:
- Српска православна црква;
- Римокатоличка црква;
- Словачка евангелистичка црква (а.ц.);
- Хришћанска реформистичка црква;
- Евангелистичка хришћанска црква (а.ц.);
- Јеврејска верска заједница;
- Исламска верска заједница и
- Римска православна црква Dakia Felix
Регистар цркава и верских заједница обухвата и друге верске организације:
- Хришћанска адвентистичка црква;
- Евангеличка методистичка црква;
- Црква Исуса Христа светаца последњих дана;
- Еванђеоска црква у Србији;
- Црква Христова љубав,
- Христова духовна црква;
- Савез хришћанских баптистичких цркава у Србији;
- Хришћанска Назаренска верска заједница;
- Црква Божја у Србији;
- Протестантска хришћанска заједница у Србији;
- Христова црква браће у Србији;
- Слободна црква Београд;
- Јеховини сведоци – хришћанска верска заједница;
- Заветна црква Сион;
- Унија реформног покрета адвентиста седмог дана
- Протестантска еванђеоска црква „Духовни центар”
- Христова Јеванђеоска Црква
- Словачки савез баптистичких цркава у Србији
- Савез баптистичких цркава у Србији
- Харизматска заједница вере у Србији
- Будистичка верска заједница „Nićiren-Daišonin"
- Хришћанска заједница ЛОГОС у Србији
- Црква Голгота у Србији
- Theravada будистичка заједница у Србији
- Библијски центар-Добра вест
- Прва ромска хришћанска црква Лесковац
- Ваишнавска верска заједница- ИСКЦОН
- Новоапостолска црква у Србији